Umetnik u gladovanju

Kafići.


nikad nisam znala da se ponašam u njima. niko od mojih prijatelja me ne bi pozvao u KAFIĆ (preglupa je reč) da tamo sedimo u zagušljivoj atmosferi i trošimo pare koje nemamo (a mogli smo za tri-četri piva iz kafića da kupimo litru vodke)
nažalost, i meni se ponekad desi da sa određenim ljudima moram da odem u kafić. to je smejurija. evo, poslednji put kad sam bila, došla sam mamurna i s upalom mišića, iako sam pojela kilo brufena (ne-navika)
ulazim unutra, ugledavam ljude posle kratkog vremena (a meni traje kao večnost dok zijam k'o tele s očima uperenim U PLAFON(?!))
sve fotelje su zauzete. zauzeta je sofa. ja sva retardirana u isto vreme skidam jaknu, uzimam stolicu i pomeram neke navlake s nje. sednem na stolicu. navlake padaju, jakna mi padne. ustanem, uzmem jaknu, namestim navlake i sve opet padne. glasno opsujem. konobar dolazi, ja naručujem kafu. sto godina kasnije, u izuzetno ružnoj šolji naspram tuđih, dobijam tu govnjivu tekućinu. uzimam šećer da sipam u kafu, mešam kašičicom i ZAMALO da kašičicu ostavim u pepeljaru. srknem kafu, opečem jezik, stavim još šećera. palim cigaru i blenem u ljude s kojima ne znam o čemu da pričam. odjednom shvatam da mi je neudobno na stolici (ustajem, vučem neku fotelju, čitava gorepomenuta rabota sa jaknom i navlakama se ponavlja)
zavaljujem se, uzimam kafu u ruke i retardirano držim kašičicu tako jako stisnutu da samo isčekujem trenutak kad će izleteti iz šolje i zalepiti se na facu ribe koja je sedela pored mene.
nisam bila tamo ni 40 minuta. govno. ja kafu pijem isključivo u kafani preko puta moje škole, tamo je najslađa, najjeftinija i najbolja je atmosfera, sa crtežom jebene svinje zvane džimi četvrtasto stopalo (’’uprkos svom zlokobnom izgledu, džimi četvrtasto stopalo je veoma dobroćudno stvorenje’’) i stihovima Disa i žestinama od 60 dinara.

i za kraj, jeste da mrzim film Kad porastem biću kengur, al’ dobra je ona: - Mogli bismo na kafu nekad
- Mogli bismo da ja nisam klošar

polažem svoje dlanove
da ih odmorim

na topložutoj poljani
polažem dlanove na zemlju
a između prstiju desne šake
mi se zabijaju ekseri
vadim ih jednog po jednog

a na mestu gde su me probili
ostaju malene rupe

sinoć sam doživela nasilni rastanak s mojim voljenim nožem, tj. neko mi ga je ukrao, što baš nema smisla kad je taj idiot mogao ukrasti novčanik ili bilo šta drugo (a čak mi je i kondom ukraden i jebena baterijska lampa)
gde je logika u krađi noža? zašto se neko opredelio da mi baš to uzme?! posebno mi je teško što sam vezana za taj nož, i osećam se ranjivo i nepotpuno bez njega. uvek mogu nabaviti novi, ali nije isto. valjda ću ovaj raskid preboleti brzo!
dok sam s besnim suzama u očima odlazila s koncerta, htela sam da pridavim obezbeđenje koje tako lepo zabole ona stvar za nanetu štetu čoveku iz publike, ali napašće te ako prenosiš dobre vibracije ljudima na bini.
mrzim kad mrzim široke narodne mase, ali izgleda da je ta mržnja neizbežna i srazmerna mojem sazrevanju u ovoj govnjivoj državi.
skrenuh sa teme. htela sam da u ovim pisanijama izrazim saučešće sebi samoj i da oplačem nož kako valja. zašto ga volim? to je neverovatna multipraktičnost u sečivu. takođe imam trip kad sam pijana među glupim ljudima, da im pričam o mom nožu i vremenom većina idiota se odalji od mene i zahvaljujući tom nožu uspevam da se izborim za preko potrebni vazduh (glupi ljudi ne bi trebalo da dišu)
nož, kad ga posmatram kao predmet za samoodbranu, je takođe koristan. da ne pričam o tome kako u svakom trenutku mogu da isečem/oljuštim voćku, rezbarim drvo ako mi je dosadno, hladim se po vratu ako je vruće, izmrvim šit (novootkrivena upotreba hahah)...
baš će mi nedostajati.
čak sam uživala i u oštrenju tog noža.


Iskreno se nadam, dragi nože, da ćeš se ubrzo slomiti u rukama tog kradljivca i da on neće imati nikakve koristi od tebe i da ćeš na miru umreti i biti jednog dana rastopljeni metal, spreman za reinkarnaciju u neki novi predmet.
 


(računar mi je na popravci i nisam pri fotografijama, ovo je jedino od noža što uspeh da pronađem, grrr)